Путин посреди нас

Када се Исус појавио међу Јеврејима и почео да проповеда своју науку, већина Јевреја је његово учење одбацила, што није ни чудо - за већину његових савременика његово учење о односу Бога и човека било је толико радикално другачије од онога на шта су до тада навикли, да се граничило са хулом.

У старозаветно доба веровало се да се овај однос одвија између Бога, Јахвеа, и његовог изабраног, јеврејског народа - за појединца ту није било много места, а када се и помиње, појединац је најчешће само средство помоћу којег Бог остварује неки виши циљ.

Јевреји су веровали да Јахве воли само њих, а да друге народе мрзи, или да је, у најбољем случају, равнодушан према њиховој судбини. Због тога, на опште згражавање и саблазан модерног човека, Јеврејима није био проблем да у своју Свету Књигу, Тору, то јест Стари Завет, унесу приче о томе како је Бог наредио да се затру читави народи, или да речима псалмопевца поруче Вавилону: Благо ономе који децу твоју разбије о камен. 

Такође, веровало се да је однос између Бога и његовог народа регулисан строгим и сложеним законима које је Бог прописао. Уколико се његов народ тих закона придржава, Бог му помаже у борби против непријатеља и стицању благостања; уколико се окрену од Бога и његових закона, искваре обичаје, или почну да се мешају са другим народима, Бог се окреће од њих, и ускраћује им своју помоћ.

Новозаветни приступ овој проблематици који уводи Исус представља значајан корак напред. У средиште односа између Бога и човека, уместо народа, долази појединац - конкретна личност, без обзира на његову расну, националну или било какву другу припадност.

Појединац бива позван на преображај - од њега се не очекује да промени само своје понашање под страхом од казне, силом закона или неког ауторитета са стране, већ да изнутра, љубављу сличном оној којом Бог воли човека, преобрази читаво своје биће и већ овде и сада почне да живи животом Царства Небеског - царства које још увек није дошло, већ постоји само у нама.

Бог којег Исус проповеда је Бог љубави, а за хришћанина више не постоје поделе на нас и на њих - за хришћанина, сви су људи браћа. Државе и нације постају ствар од другостепеног значаја - оне постоје само у домену овога света, Царства Земаљског, које хришћани посматрају као привремено, нужно зло, јер, према речима писца Посланице Диогнету, свака туђина је њима отаџбина, и свака отаџбина - туђина.

Данас смо, међутим, сведоци дееволуције хришћанства, и као вере и као идеје, и враћања на старозаветне и паганске принципе. Још од времена непосредно након Миланског едикта, када хришћанство постаје државна религија, а поготово у последњих пар стотина година, од како су створене националне цркве, као у Орвеловој Животињској фарми, један по један принцип на којем се хришћанство темељи(ло) бива принесен на жртву држави и нацији, искривљен и унакажен до непрепознатљивости.

Тако данас, уместо љубави према ближњем, имамо љубав према нацији; уместо окретања другог образа, опраштања и миротворства, имамо сатирање непријатеља; уместо позива на лични преображај, имамо борбу за преображај државе; уместо борбе против свог греха, имамо борбу против туђег греха. А црква, која се свом снагом упиње да политичким утицајем на државу оствари ове циљеве, на трагичан начин исповеда да је веровање у некакав унутрашњи преображај снагом хришћанске љубави само идеалистичка маштарија која више никога не занима.

На исти начин на који је већина Јевреја одбацила Христа, и ми га данас одбацујемо. Јер, Исус Јеврејима није нудио ослобођење од владавине Римљана, већ од владавине греха и смрти; није нудио освету, већ опроштај; није био неко ко силом закона и државне власти намеће моралне норме, већ неко ко позива на љубав и мир; није покушавао да изгради моћну државу која би подсећала на ону из времена Давида и Соломона, већ да у животе људи унесе Царство Небеско.

И као што мир, љубав и Царство Небеско некада нису интересовале већину Јевреја, данас то нису ствари које интересују већину хришћана - хришћане данас интересује ослобађање Косова, завођење закона којима би се забранио неморал, и обнављање државе која би подсећала на ону из времена Цара Душана. Једино што нам недостаје у тој нашој новој вери је Месија који би то и остварио.

Због тога и није чудо што Путину руку љубе руски монаси, а његовим амбасадорима домаће патриЈоте, што руски јеромонаси отворено позивају народ да гласа за њега, што се измишљају пророчанства о Путину као спаситељу Русије, што се са дивљењем препричавају анегдоте о томе како је млади Путин сачувао архиву КГБ-а од разуларених Немаца када је пао Берлински зид, а са одушевљењем прати сваки потез којим Владимир Владимирович данас, уместо комунизма, хришћанство утврђује као руску државну религију, и своди га на идеолошку основу тоталитарне власти.

Није проблем нагајка, све док смо ми са праве стране нагајке. На крају крајева, како каже сам Путин, и баћушка Стаљин се позивао на Православље када му је то из политичких разлога било потребно - шта су гулази спрам националног јединства и снаге Русије.

Јер, ни једна животиња не сме убити другу животињу. Без разлога.